Улога и значај игре у смањењу стреса у породичном окружењу

Ресурс за родитеље, старатеље и васпитаче деце до седам година

Када речи нису довољне: како игра може да помогне детету да смањи стрес

English version ↓

Садржај

 

 

Дете се враћа из вртића нерасположено. На питање шта се догодило одговара: „Ништа.“ Одбија ужину, лако плане, тражи близину одраслог, а онда узима фигурице и почиње игру у којој једна од њих не може да пронађе своју групу.

Дете можда нема речи којима би објаснило свој доживљај. У игри, међутим, може да одреди ток догађаја, понови или преобликује оно што га је узнемирило, промени исход, направи паузу и приближи се одраслом без непосредног испитивања.

Игра не уклања сваки извор стреса и није замена за стручну помоћ када је она потребна. У свакодневном породичном животу, ипак, она може да смањи притисак, врати детету осећај избора, олакша изражавање и помогне му да у контакту са блиском особом поново стекне осећај сигурности.

Посебно место има слободна игра — игра која настаје из дететовог интересовања и коју дете у највећој мери покреће својом маштом, обликује и води, одређујући тему, материјале, улоге, правила и ток. Она је сама себи сврха: дете се игра зато што га игра привлачи и зато што у њој ужива, а не да би испунило унапред задат циљ, научило одређену лекцију, направило очекивани производ или заслужило награду. Ток игре може да се мења, правила могу да настају и нестају, а дете може да застане, понови нешто или крене у другом правцу.

У савременом породичном ритму слободна игра лако се потискује организованим активностима, екранима, журбом и потребом одраслих да свако време буде „корисно“. Управо зато је важно поново је препознати као незаменљив део детињства и породичне свакодневице.

 

Шта подразумевамо под стресом код детета?

Стрес је стање у којем је унутрашња равнотежа организма — хомеостаза — нарушена или угрожена деловањем унутрашњих или спољашњих чинилаца, који се називају стресори. Као одговор на то, организам покреће низ телесних и психолошких реакција чија је улога да му помогну да се прилагоди и поново успостави или одржи равнотежу.

Код детета стресор може потицати из спољашње средине, као што су одвајање, сукоб, бука или велика промена, али и из самог организма, на пример услед бола, глади, умора или болести. На то како ће дете реаговати утичу узраст, развојне могућности, претходна искуства, трајање и јачина стресора, као и доступност сигурности, подршке и времена за опоравак.

Стресни одговор није сам по себи штетан. Када је краткотрајан и примерен ситуацији, он помаже организму да се прилагоди. Ризик настаје када је стрес сувише снажан, дуготрајан или учестао, када се стресни систем не враћа у равнотежу или када дете нема довољно подршке и могућности за опоравак.

Извор стреса, односно стресор, може бити очигледан:

  • полазак у вртић или школу;
  • одвајање од родитеља;
  • селидба;
  • рођење брата или сестре;
  • сукоби у породици;
  • болест, губитак или друга велика промена.

Дете, међутим, може бити оптерећено и низом мањих свакодневних захтева:

  • раним устајањем и журбом;
  • честим преласцима из једне активности у другу;
  • буком и великим бројем утисака;
  • недостатком времена за слободну игру;
  • очекивањем да дуго буде мирно и послушно;
  • бројним питањима одмах по повратку из вртића;
  • умором од организованих активности;
  • напетошћу коју примећује међу одраслима.

За дете није оптерећујуће само оно што одраслима изгледа озбиљно. Значење догађаја зависи од узраста, претходних искустава, осећаја сигурности, предвидљивости и подршке коју дете има. Зато иста промена једном детету може бити занимљива, другом непријатна, а трећем веома узнемирујућа.

Није свака напетост штетна. Краткотрајни изазови примерени узрасту, уз подршку и време за опоравак, могу помоћи детету да стиче искуство и самопоуздање. Проблем настаје када је оптерећење сувише снажно, дуго траје, често се понавља или дете остаје без довољно помоћи и одмора.

Како дете може показивати да је под стресом?

Дете до седме године не мора да разуме појам стреса нити да уме да свој доживљај тако именује. Оно оптерећеност и напетост може показати кроз:

  • раздражљивост и честе изливе љутње;
  • повлачење или необичну ћутљивост;
  • појачану потребу за близином одраслог;
  • тешкоће при одвајању;
  • промене сна или апетита;
  • учестало жаљење на бол у стомаку или глави;
  • враћање понашањима која је раније превазишло;
  • тешко прихватање промена и прелазака из једне активности у другу;
  • немир и тешко задржавање пажње;
  • понављање исте теме у игри;
  • јачу осетљивост на грешке, губитак или неуспех.

Важно је напоменути да ниједан од ових знакова сам по себи није довољан да се закључи да је дете под стресом. Потребно је обратити пажњу на то колико дуго одређена промена траје, колико се често јавља, да ли одступа од уобичајеног понашања детета и у којој мери утиче на његово свакодневно функционисање. Упорне или изражене телесне тегобе треба проверити са педијатром, а не унапред их приписати стресу.

 

Како игра доприноси смањењу стреса?

 

Игра смањује притисак и број непосредних захтева

Када дете добија низ питања — „Шта ти је?“, „Зашто си то урадио?“, „Шта се догодило?“ — може осетити додатни притисак. У игри није неопходно да одмах објасни или именује све што доживљава.

Одрасли може да буде близу, посматра и прати игру без захтева да дете одмах говори о себи.

 

Игра враћа осећај избора и утицаја

У свакодневици одрасли одлучују када се устаје, где се иде, шта се облачи и када се активност завршава. У слободној игри дете може да одлучи:

  • чиме ће се играти;
  • коју ће улогу преузети;
  • како ће се прича развијати;
  • када ће променити правац;
  • да ли ће позвати одраслог да се придружи.

Такав осећај утицаја може бити важан после дана испуњеног обавезама и прилагођавањем.

Дати детету избор не значи препустити му све одлуке. Одрасли поставља оно што је важно за безбедност и породични живот, а детету оставља стварне изборе унутар тих граница.

 

Игра усмерава пажњу и помаже постепеном смиривању

Слагање коцки, цртање, мешање песка, понављање покрета или прављење малог света од фигурица могу помоћи детету да пажњу усмери на предвидљиву активност којом може да управља.

Смиривање не мора увек изгледати као седење у тишини. Некој деци најпре прија кретање — плес, преношење јастука, гурање стабилне кутије примерене тежине или игра „крени–стани“ — па тек онда мирнија активност.

Детету које у том тренутку не прихвата разговор понекад може пријати да мирно посматра пешчани сат, пахуљице у снежној кугли, сенке на зиду или перо које се лагано помера. Циљ није да се од детета захтева да се смири, већ да му се понуди активност којој може да се придружи.

 

Игра омогућава изражавање онога што дете још не уме да каже

Дете може кроз лутке, животиње, цртеже и измишљене приче да прикаже раздвајање, страх, сукоб, усамљеност или потребу за заштитом.

То не значи да сваки детаљ игре има скривено значење. Вредност је у томе што дете има начин да нешто покаже и истражи без обавезе да говори непосредно о себи.

Дете не мора увек пронаћи тачан назив за оно што осећа. Може показати да ли је осећање мало, средње или веома велико, изабрати нацртано лице или рукама показати његову величину. Може истовремено осећати, на пример, радост и забринутост или љутњу и тугу.

Игра омогућава припрему за оно што следи

Фигурице, лутке или цртеж могу помоћи детету да се упозна са очекиваном ситуацијом:

  • поласком у вртић;
  • одласком лекару;
  • путовањем;
  • променом васпитача;
  • првим спавањем ван куће;
  • повратком родитеља на посао.

Кроз игру дете може да поставља питања, мења улоге и више пута пролази кроз непознату ситуацију.

Игра може да јача сигурност и повезаност са блиском особом

Када се одрасли придружи игри са пажњом, стрпљењем и спремношћу да прати дететову иницијативу, дете може да осети да су његова интересовања и доживљаји прихваћени и важни.

Такво присуство преноси поруку:

„Видим те. Занима ме оно што радиш. Ту сам и можемо да будемо заједно.“

У раном детињству дете се најпре смирује уз подршку блиске особе. Њено мирно и поуздано присуство помаже му да постепено научи да се носи са напетошћу и поново осети сигурност.

↑ Назад на садржај

 

Од рођења до седме године: како се игра мења?

Узрасне границе су оквирне. Деца се развијају различитим темпом, а исто дете може истовремено уживати у више облика игре.

Током прве године

Игра се развија у блиском контакту са одраслим, кроз:

  • посматрање лица;
  • осмехе и размену гласова;
  • имитирање;
  • једноставне песме;
  • скривање и појављивање;
  • истраживање безбедних предмета;
  • понављање радњи које производе занимљив звук или промену.

Одрасли не мора да забавља бебу без престанка. Важни су присуство, препознавање сигнала, кратке размене и паузе када беби постане превише.

Од прве до треће године

Дете све више истражује кроз кретање и понављање. Често ужива у:

  • пуњењу и пражњењу посуда;
  • ношењу и премештању предмета;
  • слагању и рушењу;
  • гурању и вучењу;
  • играма имитације;
  • првим играма претварања;
  • песмама са покретима;
  • играма „крени–стани“.

Понављање које одраслом делује једнолично детету може доносити предвидљивост и осећај успеха.

 

Од треће до пете године

Маштовита и симболичка игра постаје сложенија. Дете:

  • додељује улоге;
  • измишља приче;
  • претвара један предмет у други;
  • понавља догађаје из породице и вртића;
  • гради скровишта и мале светове;
  • укључује другу децу;
  • прихвата једноставна правила, али их често мења.

Кроз игру може показати оно што га брине, али и испробати другачији исход.

 

Од пете до седме године

Дете може дуже да прати заједничку тему, планира градњу, договори улоге и учествује у једноставним играма са правилима.

Све више га занимају:

  • друштвене и кооперативне игре;
  • сложеније конструкције;
  • игре улога;
  • измишљање правила;
  • покретне игре са договореним редоследом;
  • заједнички пројекти.

И даље му је потребна слободна игра. Полазак у школу не значи да игра постаје мање важна.

 

Слободна игра: занемарена, а незаменљива

 

Шта је слободна игра?

Слободна игра је активност коју дете само бира, покреће и обликује, вођено сопственим интересовањем, радозналошћу и задовољством у самој игри. Дете одређује тему, ток и правила игре, а њена вредност је пре свега у самом процесу, а не у унапред задатом исходу.

Одрасли може да обезбеди време, простор, материјале и границе које чувају безбедност, али не одређује шта дете треба да постигне нити како игра мора да се развија.

Она може изгледати као:

  • грађење и рушење;
  • игра са луткама и фигурицама;
  • трчање и скривање;
  • прављење кућице од ћебади;
  • цртање без задате теме;
  • сакупљање каменчића и гранчица;
  • измишљање прича;
  • играње водом, песком, посудама или кутијама.

Слободна игра понекад делује неуредно или бесциљно. Њена вредност није увек у коначном производу, већ у процесу у којем дете бира, испробава, греши, понавља и мења правац.

 

Зашто је важна?

У слободној игри дете:

  • прати сопствено интересовање;
  • одређује темпо;
  • доноси одлуке;
  • подноси мање неуспехе;
  • тражи решења;
  • користи машту;
  • повезује искуства;
  • може да направи паузу када му је потребна.

Зато она може бити посебно вредна после времена проведеног у прилагођавању туђим захтевима.

 

Подршка одраслог

Подржати слободну игру не значи оставити дете без надзора нити прихватити небезбедно понашање. То значи обезбедити:

  • безбедан простор прилагођен узрасту;
  • неколико приступачних материјала;
  • време које се не прекида без потребе;
  • присуство одраслог када је потребно;
  • јасне границе које не управљају сваким детаљем игре.

Материјале треба прилагодити узрасту и начину на који дете истражује: ситни предмети нису за децу која их стављају у уста, а игра водом захтева непосредан надзор одраслог.

Одрасли може да каже:

  • „Видим да правиш висок торањ.“
  • „Овај део ти је био тежак, па си покушао другачије.“
  • „Ти одлучујеш шта се сада дешава у причи.“
  • „Желиш ли да седим овде док се играш?“

 

Како заштитити време за слободну игру?

Није неопходно да породица има посебну играоницу, велики број играчака или неколико слободних сати.

Може помоћи:

  • кратак свакодневни период без екрана и организованих активности;
  • мањи број доступних играчака, које се повремено смењују;
  • једноставни материјали, као што су кутије, тканине, коцке, посуде и папир;
  • време после вртића без низа питања и нових обавеза;
  • да одрасли не понуди одмах готову активност, већ остави детету времена да само осмисли и започне игру.

Досада није увек знак да слободно време „не успева“. Понекад је она кратак прелаз између активности коју је водио неко други и дететове сопствене идеје. Ако одрасли одмах понуди екран или готову забаву, дете не добија прилику да открије шта жели да ради.

Одрасли не мора да учествује у свакој игри. Понекад је довољно да буде близу, присутан и да не прекида процес.

↑ Назад на садржај

 

Различити облици игре — различити начини подршке

 

Ниједан облик игре није најбољи у свакој ситуацији. Дете коме је потребно кретање можда неће прихватити мирну причу са фигурицама, док дете које се повукло можда неће желети узбудљиву активност.

 

Покретна игра

Трчање, скакање, плес, провлачење, игра лоптом и једноставни полигони могу помоћи детету које је немирно или је дуго морало да мирује.

Важно је да простор буде безбедан и да одрасли не претвори активност у нови захтев за савршено извођење.

 

Маштовита и симболичка игра

Лутке, фигурице, животиње, возила и предмети којима дете мења намену омогућавају стварање прича и улога.

Одрасли може да прати, али не треба одмах да пита:

  • „Да ли си ти та фигурица?“
  • „Да ли се то догодило у вртићу?“
  • „Зашто је мама у причи љута?“

Боље је оставити детету да само одлучи да ли ће игру повезати са стварним догађајем.

 

Стваралачка и конструктивна игра

Цртање, моделирање, слагање, грађење и прављење скровишта могу пружити јасан и предвидљив ток активности.

Није неопходно да производ буде леп или завршен. Претерано исправљање и показивање „правог начина“ могу пребацити пажњу са процеса на процену одраслог.

 

Заједничка игра са одраслим

Заједничка игра у којој дете бира активност и усмерава њен ток може да јача повезаност са одраслим и помогне детету да изрази осећања и лакше се носи са стресом. Посебно је значајно да таква игра буде редован део породичне свакодневице и да одрасли током ње пажљиво прати дететову иницијативу.

Амерички центар за контролу и превенцију болести (CDC) препоручује посебно време за игру са млађом децом, током којег дете бира и води активност, док одрасли посматра, описује оно што дете ради, имитира га и пажљиво слуша.

Игра са другом децом

Игра са вршњацима и браћом или сестрама доноси прилике за договор, чекање, неслагање и поновно успостављање сарадње.

Одрасли не мора да решава сваки спор. Треба да се укључи када постоји опасност, понижавање, упорно искључивање или када деца не могу сама да зауставе сукоб.

 

Игра у природи и на отвореном

Боравак напољу пружа више простора за кретање, истраживање и игру са мање унапред задатих правила. Гранчице, лишће, каменчићи, вода, земља и сенке могу постати материјали за грађење, замишљање, испробавање и заједничку игру.

Игра на отвореном може да подстакне физичку активност, развој моторичких способности, радозналост, самосталност и повезаност са природом. Једно мање истраживање породичног програма активности у природи код предшколске деце указало је и на смањење процењеног стреса. Иако се налази једног истраживања не могу применити на свако дете и сваку активност, они допуњују шира сазнања о значају игре и боравка на отвореном за дечји развој и добробит.

 

Структурисане и кооперативне игре

Структурисана игра има правила, редослед или одређени циљ. Она није исто што и слободна игра и не треба да је замени.

Једноставне игре са правилима могу подржати:

  • предвидљив ток;
  • чекање на ред;
  • подношење мањег губитка;
  • планирање;
  • договарање.

Кооперативне игре имају заједнички циљ. Учесници не покушавају да победе једни друге, већ заједно решавају задатак.

Оне могу бити корисне када:

  • директно такмичење брзо доводи до свађе;
  • дете тешко подноси губитак;
  • браћа и сестре често упоређују успех;
  • породици је потребна активност у којој се успех дели.

 

↑ Назад на садржај

Игра у породичном окружењу: другачији начин да будемо заједно

 

Када је дете узнемирено, родитељ природно покушава да помогне. Међутим, лако се ствара круг у којем:

  1. дете показује напетост, отпор или повлачење;
  2. одрасли појачава питања, објашњења и захтеве;
  3. дете се још више противи или затвара;
  4. одрасли постаје нестрпљив, забринут или љут;
  5. породична напетост расте.

Игра може прекинути овај круг јер мења начин контакта. Уместо непосредног захтева да се дете објасни или смири, појављује се заједничка активност у којој је мање притиска.

Игра и поступци смиривања, међутим, не треба да служе томе да дете лакше подноси распоред који га стално преоптерећује.

Понекад је најважнија помоћ:

  • смањити број обавеза;
  • оставити више времена за јутарње спремање;
  • направити паузу после вртића;
  • прилагодити очекивања узрасту;
  • најавити прелаз уместо наглог прекида;
  • смањити број истовремених захтева;
  • променити начин постављања границе;
  • потражити подршку за стрес који носе сами родитељи.

Игра, прича и једноставни поступци смиривања могу бити драгоцена подршка детету, а њихово дејство је највеће када су део свакодневице која му пружа довољно одмора, предвидљивости и сигурности. Када је дете дуже време преоптерећено, поред начина који му помажу да се умири, потребно је размотрити и шта се у његовом распореду, окружењу или очекивањима може прилагодити.

Заједничка игра пружа породици прилику да доживи блискост изван обавеза и свакодневне журбе. Родитељ не мора увек да буде посебно расположен или креативан — детету често много значе и једноставна игра, пажљиво присуство и искрено интересовање за оно што ради.

 

Улога одраслог: подржати игру без преузимања

 

Застаните и посматрајте

Пре него што предложите активност, погледајте шта дете већ ради.

Запитајте се:

  • Да ли му је потребно кретање или мирнија активност?
  • Да ли жели друштво или да се игра само?
  • Да ли понавља радњу која му доноси предвидљивост?
  • Да ли тражи помоћ или само присуство?

 

Мање испитивања, више пажње

Уместо честих питања, одрасли може кратко да опише оно што примећује:

  • „Ова фигурица се сакрила.“
  • „Сада си променио правила.“
  • „Изгледа да ти је важно да се кула не сруши.“
  • „Желиш још једном да покушаш.“

Такве реченице не захтевају од детета да се оправдава или одмах говори о осећањима.

 

Похвала није једини начин охрабривања

„Браво“ није погрешно, али ако се понавља после сваког потеза, дете може почети да проверава шта одрасли одобрава.

Уместо опште похвале, одрасли може да примети труд, поступак или избор:

  • „Покушао си на три начина.“
  • „Ниси одустао када се срушило.“
  • „Сачекао си да она заврши.“
  • „Договорили сте се где ће стајати мост.“

 

Одрасли показује поступак сопственим примером

Дете лакше прихвата поступак који види него захтев да се „одмах смири“.

Родитељ може да застане, говори спорије или сам направи миран, нешто дужи издах, па да каже:

  • „Узнемирила сам се. Сада ћу мало да успорим.“
  • „Погрешио сам. Пробаћу поново.“
  • „Није ми драго што сам изгубио, али могу да наставим.“
  • „Треба ми кратка пауза, па ћемо онда решити.“

Смирено присуство не значи равнодушност или попустљивост. Оно значи да одрасли настоји да дететовој узнемирености не дода сопствену панику, журбу или претњу.

 

Када је детету потребна додатна подршка

Нека деца започињу игру, укључују се у њу или је одржавају на другачији начин. Могу им бити потребни:

  • једноставнији материјали;
  • мање ометања;
  • показивање уместо дугог објашњавања;
  • слика онога што следи;
  • више времена да одговоре.

Одрасли може да смањи број понуђених предмета, подели активност на мање кораке и користи оно што дете већ занима. После питања или предлога важно је сачекати, уместо да одрасли одмах понови захтев или преузме игру.

Прилагођавање не значи да слободну игру треба претворити у сталну вежбу. Детету је и даље потребно време у којем може да ужива и истражује без захтева да нешто постигне.

 

Слобода и границе

Слободна игра не значи да је све дозвољено.

Граница може бити кратка и јасна:

„Нећу дозволити да ме удараш. Можеш да стегнеш јастук, снажно га гурнеш или да згужваш папир.“

„Фломастери су за папир. Ако желиш да црташ по великој површини, ставићемо папир на под.“

„Можеш да будеш љут. Не можеш да гађаш сестру.“

Добра граница зауставља опасно понашање, али не понижава дете и не забрањује осећање.

 

Не тумачите игру као дијагностички материјал

Понављање одређене теме не значи аутоматски да се детету то догодило. Деца користе мотиве из прича, цртаних филмова, разговора и маште.

Родитељ може да буде пажљив према променама, али не треба да испитује дете, сугерише одговоре или доноси клиничке закључке на основу једне игре.

↑ Назад на садржај

 

Практична оријентација: шта понудити у различитим ситуацијама?

 

После вртића или захтевног дана

Шта можете приметити: Ћутљивост, раздражљивост, плач због ситнице, појачану потребу за близином или одбијање разговора.

Шта понудити: Воду и, по потреби, оброк или ужину, кратко време без испитивања и нових захтева, слободну игру, цртање, коцке, боравак напољу или мирно присуство.

Шта избегавати: Низ питања одмах по уласку, нове обавезе без паузе и захтев да дете одмах објасни своје понашање.

 

Када је дете веома немирно

Шта можете приметити: Трчање, скакање, гурање, гласан говор и тешко задржавање у једној активности.

Шта понудити: Плес, преношење јастука, гурање стабилне кутије примерене тежине, једноставан полигон, игру лоптом, „крени–стани“ или боравак напољу.

Шта избегавати: Захтев да одмах дуго седи и мирно разговара, уколико то није неопходно ради безбедности.

 

Када се дете повлачи

Шта можете приметити: Мање говора, избегавање погледа, скривање или одбијање заједничке активности.

Шта понудити: Тиху активност у истом простору, фигурице, цртање, књигу, слагање или присуство без захтева за разговор.

Ако дете теже разуме говор, понудите избор између два предмета или две слике, а затим сачекајте.

Шта избегавати: Притисак да се укључи, инсистирање да каже шта му је и тумачење повлачења као непослушности.

 

После фрустрације или сукоба

Шта можете приметити: Љутњу, бацање предмета, оптуживање, одустајање или потребу да „победи“.

Шта понудити: Јасну границу, кратку паузу, покретну игру, цртање онога што је било тешко или једноставну кооперативну активност након смиривања.

Шта избегавати: Дуго предавање док је дете веома узнемирено, исмевање и захтев за тренутним извињењем.

 

Када породица пролази кроз већу промену

Шта можете приметити:
Понављање истих питања, појачану потребу за близином, страх од одвајања, враћање понашањима која је дете раније превазишло или промене у начину игре.

Шта понудити:
Предвидљиву рутину, кратка и узрасту прилагођена објашњења, игру са фигурицама, књиге о сличним ситуацијама и време насамо са блиском особом.

Шта избегавати:
Обећања која није могуће испунити, скривање важних промена до последњег тренутка и давање више информација него што дете може да разуме.

 

Када дете не жели заједничку игру

Шта можете приметити: Одбијање предлога, окретање или настављање самосталне игре.

Шта понудити: Поштовање избора уз доступност: „Бићу овде ако пожелиш да се придружим.“

Шта избегавати: Увређеност, условљавање и наметање заједничке игре као доказа блискости.

 

Када је родитељ исцрпљен

Шта можете приметити: Нестрпљење, недостатак идеја, осећај кривице или жељу да се игра што пре заврши.

Шта понудити: Кратку активност коју одрасли може да поднесе: десет минута игре коцкама, цртања, читања или седења поред детета док се само игра.

Шта избегавати: Обећавање дуге игре без снаге да се обећање одржи и поређење са другим родитељима.

 

 

Пет конкретних поступака

 

Предложени поступци нису подједнако примерени сваком узрасту. Избор треба прилагодити дететовом начину игре, разумевању, интересовањима и тренутној спремности да учествује. Ако дете одбија активност, не треба инсистирати.

 

1. Кратко време слободне игре коју води дете

Погодно је: После вртића, након периода честих сукоба или када је однос испуњен наредбама и исправљањем.

Како изгледа: Одвојите десет до петнаест минута. Дете бира безбедну активност и одређује ток игре. Одрасли склања телефон, посматра и прати.

Улога одраслог: Да буде присутан, без испитивања, исправљања и претварања игре у лекцију.

Шта избегавати: Преузимање главне улоге и сталне предлоге шта би дете могло „боље“.

 

2. Игра спорог издисаја

Погодна је: Када је дете благо узнемирено и спремно за кратку заједничку игру.

Важно: Најбоље је упознати дете са игром у мирном тренутку.

Како изгледа: Можете замислити:

  • да полако хладите топлу супу;
  • да покрећете папирни бродић;
  • да нежно померате перце;
  • да правите дужи тихи звук;
  • да полако гасите замишљену свећу.

Удах не треба форсирати. Нагласак је на мирном, споријем и нешто дужем издисају.

Ако се детету заврти у глави, постане му непријатно или пожели да прекине, игру треба одмах зауставити.

Улога одраслог: Да први покаже и понуди учешће, а не да наређује детету да дише.

Шта избегавати: Инсистирање, пребрзо понављање и представљање игре као казне за љутњу.

 

3. Игра „крени–стани“

Погодна је: Када је детету потребно кретање, а прија му јасан и кратак редослед.

Како изгледа: Уз музику, тапшање или договорену реч дете се креће. На знак „стани“ зауставља се као статуа. Улоге се затим могу заменити.

Начини кретања могу бити:

  • као мачка;
  • као робот;
  • великим корацима;
  • веома споро;
  • уназад, ако је простор безбедан.

Улога одраслог: Да игра остане кратка и ведра и да прихвати да заустављање у почетку није савршено.

Шта избегавати: Испадање из игре, исмевање грешке и претварање активности у тест послушности.

 

4. Прича са фигурицама

Погодна је: Када дете понавља питања о промени, тешко говори о доживљају или се припрема за нову ситуацију.

Како изгледа: Понудите неколико фигурица и једноставан почетак:

„Ово мало младунче први пут иде на ново место.“

или:

„Ова породица се данас преселила.“

Затим дозволите детету да настави, промени причу или не прихвати предложену тему.

Улога одраслог: Да прати причу и одговори на питања без наметања исхода.

Шта избегавати: Испитивање, повезивање сваке улоге са стварном особом и коришћење игре за извлачење признања.

 

5. Игра заједничког циља

Погодна је: За старију предшколску децу, нарочито када такмичење лако доводи до свађе или одустајања.

Како изгледа: Дете и одрасли или двоје деце заједно покушавају да:

  • заврше слагалицу;
  • направе склониште за фигурице;
  • изграде мост;
  • пренесу меке предмете до „сигурног места“;
  • направе стазу за лоптицу;
  • сложе коцке према заједничком плану.

Не побеђује један учесник. Успех је заједнички.

Улога одраслог: Да подстакне договарање, прихвати дететову идеју и примети сарадњу.

Шта избегавати: Сложена правила, временски притисак и прикривено управљање сваким потезом.

↑ Назад на садржај

 

Како игра враћа равнотежу

 

Игра може да помогне детету да постепено смањи телесну и емоционалну напетост, поново успостави равнотежу и осети већу сигурност. Некој деци у томе најпре помажу кретање, ритам и понављање, док другој више пријају мирније активности, као што су цртање, слагање, игра песком, водом или фигурицама.

Смањење стреса не значи да дете мора одмах да буде мирно и тихо. Важније је да кроз игру која му одговара добије простор да се изрази, осети више избора и постепено се опорави од напетости, уз присуство блиске особе када му је оно потребно.

 

Када игра није довољна?

Игра може бити значајна подршка, али није одговор на сваку тешкоћу.

Разговор са педијатром, дечјим психијатром, психологом, психотерапеутом или другим одговарајућим стручњаком треба размотрити када:

  • промене трају више недеља;
  • тешкоће постају све израженије;
  • дете више не успева да учествује у уобичајеним активностима;
  • страх, туга, љутња или повлачење озбиљно ремете породични живот;
  • постоје упорне тешкоће са спавањем, исхраном или одвајањем;
  • дете губи раније стечене способности;
  • постоји сумња на насиље, занемаривање или друго угрожавајуће искуство;
  • родитељ осећа да више не може безбедно и смирено да одговори на ситуацију.

После трауматског догађаја или откривања насиља дете не треба подстицати да кроз игру или поновљена питања износи детаље онога што се догодило. Потребно је мирно саслушати оно што само жели да каже, не сугерисати одговоре, обезбедити сигурност и што пре потражити одговарајућу стручну помоћ.

Ако понашање детета непосредно угрожава њега или друге, потребно је одмах потражити хитну стручну помоћ.

Обраћање стручњаку не значи да је родитељ погрешио нити да је игра била бескорисна. Оно значи да је детету и породици потребан шири облик подршке.

 

Кључне поруке

  • Дете стрес често показује понашањем и игром пре него што може да га објасни речима.
  • Игра може да смањи притисак, врати осећај избора и помогне детету да поново стекне осећај сигурности.
  • Слободна игра коју води дете има посебну вредност и не треба је заменити само организованим активностима.
  • Кратка досада понекад претходи дететовој сопственој идеји за игру.
  • Дати детету избор не значи препустити му све одлуке.
  • Деца се разликују: неком прија кретање, другом тиша активност, а неком више времена или једноставнији материјали.
  • Начин на који одрасли учествује често је важнији од избора саме игре.
  • Структурисане и кооперативне игре могу подржати договарање и чекање, али не замењују слободну игру.
  • Игра може помоћи детету да постепено смањи телесну и емоционалну напетост, при чему некој деци више прија кретање, а другој мирнија активност.
  • Понекад није потребна нова техника, већ мање захтева и спорији породични ритам.
  • Игра је значајна подршка, али није замена за стручну помоћ када су тешкоће дуготрајне, снажне или угрожавајуће.

 

О пројекту

Ова страница је један од дигиталних едукативних ресурса насталих у оквиру пројекта „Улога и значај игре у смањењу стреса у породичном окружењу“, који реализује Центар за примењену психологију, уз подршку Града Крагујевца, добијену путем јавног конкурса.

Пројекат је усмерен на подизање свести породица о улози и значају игре у смањењу стреса и јачању емоционалне повезаности у породичном окружењу, као и на едукацију родитеља, старатеља и других чланова породице о практичним начинима подршке деци до седам година кроз игру.

Објављивањем едукативних садржаја на дигиталним платформама Центра обезбеђује се њихова дугорочна доступност родитељима, породицама, стручњацима и другим заинтересованим корисницима и након завршетка пројектних активности.

Садржај је информативног и едукативног карактера и не представља индивидуалну психолошку процену, дијагнозу, саветовање или психотерапијски третман.

↑ Назад на садржај

 

The Role and Importance of Play in Reducing Stress in the Family Environment

A resource for parents, guardians, and preschool educators of children up to the age of seven.

 

When Words Are Not Enough: How Play Can Help Children Reduce Stress

 

Contents

A child comes home from preschool in a bad mood. When asked what happened, the child answers, “Nothing.” They refuse a snack, become upset easily, seek closeness with an adult, and then pick up some figurines and begin a game in which one of them cannot find its group.

The child may not have the words to explain what they have experienced. In play, however, they can determine how events unfold, repeat or reshape what has upset them, change the outcome, pause, and move closer to an adult without being directly questioned.

Play does not remove every source of stress and is not a substitute for professional help when such help is needed. In everyday family life, however, it can reduce pressure, restore a sense of choice, make expression easier, and help the child regain a sense of safety through contact with a trusted person.

Free play has a special place—play that grows out of the child’s own interests and is largely initiated, shaped, and directed by the child through imagination, with the child determining the theme, materials, roles, rules, and course of the play. It is an end in itself: the child plays because the play is appealing and enjoyable, not in order to meet a predetermined goal, learn a particular lesson, produce an expected result, or earn a reward. The direction of play may change, rules may appear and disappear, and the child may pause, repeat something, or move in a different direction.

In the pace of contemporary family life, free play can easily be displaced by organized activities, screens, rushing, and adults’ need for every moment to be “useful.” This is precisely why it is important to recognize it again as an irreplaceable part of childhood and everyday family life.

What Do We Mean by Stress in Children?

Stress is a state in which the body’s internal balance—homeostasis—is disrupted or threatened by internal or external factors known as stressors. In response, the body activates a series of physical and psychological reactions that help it adapt and re-establish or maintain balance.

In a child, a stressor may come from the external environment, such as separation, conflict, noise, or a major change, but it may also arise within the body itself, for example because of pain, hunger, fatigue, or illness. A child’s response is influenced by age, developmental abilities, previous experiences, the duration and intensity of the stressor, and the availability of safety, support, and time to recover.

The stress response is not harmful in itself. When it is short-lived and appropriate to the situation, it helps the body adapt. Risk arises when stress is too intense, prolonged, or frequent, when the stress-response system does not return to balance, or when the child lacks sufficient support and opportunities for recovery.

A source of stress, or stressor, may be obvious:

  • starting preschool or school;
  • separation from a parent;
  • moving house;
  • the birth of a sibling;
  • family conflict;
  • illness, loss, or another major change.

A child may also be burdened by a series of smaller everyday demands:

  • waking early and having to rush;
  • frequent transitions from one activity to another;
  • noise and too many impressions;
  • too little time for free play;
  • the expectation that they remain quiet and compliant for long periods;
  • many questions immediately after returning from preschool;
  • fatigue from organized activities;
  • tension they notice among adults.

For a child, stress is not limited to events that adults consider serious. The meaning of an event depends on the child’s age, previous experiences, sense of safety, predictability, and available support. The same change may therefore feel interesting to one child, unpleasant to another, and deeply upsetting to a third.

Not every form of tension is harmful. Short-term, age-appropriate challenges, together with support and time to recover, can help a child gain experience and confidence. Problems arise when the burden is too intense, lasts too long, occurs frequently, or when the child is left without enough help and rest.

How Might a Child Show That They Are Under Stress?

A child under the age of seven may not understand the concept of stress or know how to describe their experience in those terms. They may show strain and tension through:

  • irritability and frequent outbursts of anger;
  • withdrawal or unusual quietness;
  • an increased need for closeness with an adult;
  • difficulty with separation;
  • changes in sleep or appetite;
  • frequent complaints of stomachaches or headaches;
  • returning to behaviors they had previously outgrown;
  • difficulty accepting changes and moving from one activity to another;
  • restlessness and difficulty sustaining attention;
  • repeating the same theme in play;
  • greater sensitivity to mistakes, losing, or failure.

It is important to note that none of these signs, on its own, is enough to conclude that a child is under stress. Attention should be paid to how long a change lasts, how often it occurs, whether it differs from the child’s usual behavior, and how much it affects everyday functioning. Persistent or pronounced physical complaints should be discussed with a pediatrician rather than automatically attributed to stress.

How Does Play Help Reduce Stress?

 

Play Reduces Pressure and Immediate Demands

When a child receives a series of questions—“What’s wrong?”, “Why did you do that?”, “What happened?”—they may feel additional pressure. In play, they do not have to explain or name everything they are experiencing right away.

An adult can remain nearby, observe, and follow the play without requiring the child to talk immediately about themselves.

Play Restores a Sense of Choice and Influence

In everyday life, adults decide when the child gets up, where they go, what they wear, and when an activity ends. In free play, the child can decide:

  • what to play with;
  • which role to take;
  • how the story will unfold;
  • when to change direction;
  • whether to invite an adult to join.

This sense of influence can be especially important after a day filled with obligations and the need to adapt.

Giving a child choices does not mean handing over every decision. The adult sets what is necessary for safety and family life while leaving the child genuine choices within those boundaries.

Play Focuses Attention and Supports Gradual Calming

Building with blocks, drawing, mixing sand, repeating movements, or creating a small world with figurines can help a child focus on a predictable activity they can influence.

Calming does not always have to look like sitting quietly. Some children first benefit from movement—dancing, carrying cushions, pushing a stable box of an appropriate weight, or playing “go–stop”—and only then from a quieter activity.

A child who does not want to talk at that moment may enjoy calmly watching an hourglass, the flakes in a snow globe, shadows on the wall, or a feather moving gently. The aim is not to demand that the child calm down, but to offer an activity they can choose to join.

Play Allows Children to Express What They Cannot Yet Put Into Words

Through dolls, animals, drawings, and invented stories, a child may represent separation, fear, conflict, loneliness, or a need for protection.

This does not mean that every detail of play has a hidden meaning. Its value lies in giving the child a way to show and explore something without having to speak about themselves directly.

A child does not always need to find the exact word for what they feel. They can show whether a feeling is small, medium, or very large, choose a drawn face, or use their hands to show its size. They may also feel two things at once—for example, joy and worry, or anger and sadness.

Play Helps Children Prepare for What Comes Next

Figurines, dolls, or drawings can help a child become familiar with an anticipated situation, such as:

  • starting preschool;
  • going to the doctor;
  • traveling;
  • changing preschool teachers;
  • sleeping away from home for the first time;
  • a parent returning to work.

Through play, the child can ask questions, switch roles, and go through an unfamiliar situation several times.

Play Can Strengthen Safety and Connection With a Trusted Person

When an adult joins play with attention, patience, and a willingness to follow the child’s initiative, the child may feel that their interests and experiences are accepted and matter.

Such presence communicates:

“I see you. I am interested in what you are doing. I am here, and we can be together.”

In early childhood, children first learn to calm with the support of a trusted person. That person’s calm and reliable presence helps the child gradually learn to cope with tension and feel safe again.

↑ Back to contents

From Birth to Age Seven: How Play Changes

 

Age ranges are approximate. Children develop at different rates, and the same child may enjoy several forms of play at the same time.

During the First Year

Play develops through close contact with an adult and includes:

  • looking at faces;
  • smiles and exchanges of sounds;
  • imitation;
  • simple songs;
  • hiding and reappearing;
  • exploring safe objects;
  • repeating actions that produce an interesting sound or change.

An adult does not need to entertain a baby continuously. Presence, recognition of signals, brief exchanges, and pauses when the baby has had enough are what matter.

From One to Three Years

The child increasingly explores through movement and repetition. They often enjoy:

  • filling and emptying containers;
  • carrying and moving objects;
  • stacking and knocking things down;
  • pushing and pulling;
  • imitation games;
  • early pretend play;
  • action songs;
  • “go–stop” games.

Repetition that seems monotonous to an adult may provide predictability and a sense of success for the child.

From Three to Five Years

Imaginative and symbolic play becomes more complex. The child:

  • assigns roles;
  • invents stories;
  • turns one object into another;
  • reenacts events from family life and preschool;
  • builds hideouts and small worlds;
  • includes other children;
  • accepts simple rules but often changes them.

Through play, the child may show what is troubling them and also try out a different outcome.

From Five to Seven Years

The child can follow a shared theme for longer, plan a construction, agree on roles, and take part in simple games with rules.

They become increasingly interested in:

  • social and cooperative games;
  • more complex constructions;
  • role play;
  • inventing rules;
  • movement games with an agreed sequence;
  • shared projects.

They still need free play. Starting school does not make play less important.

Free Play: Overlooked Yet Irreplaceable

 

What Is Free Play?

Free play is an activity the child chooses, initiates, and shapes, guided by their own interests, curiosity, and enjoyment of the play itself. The child determines the theme, direction, and rules, and its value lies primarily in the process rather than in a predetermined outcome.

An adult can provide time, space, materials, and boundaries that protect safety, but does not determine what the child must achieve or how the play must unfold.

Free play may look like:

  • building and knocking things down;
  • playing with dolls and figurines;
  • running and hiding;
  • making a den from blankets;
  • drawing without an assigned theme;
  • collecting stones and twigs;
  • inventing stories;
  • playing with water, sand, containers, or boxes.

Free play may sometimes look messy or aimless. Its value is not always in a finished product, but in the process through which the child chooses, experiments, makes mistakes, repeats, and changes direction.

Why Is It Important?

In free play, the child:

  • follows their own interests;
  • sets the pace;
  • makes decisions;
  • copes with small setbacks;
  • looks for solutions;
  • uses imagination;
  • connects experiences;
  • can pause when needed.

This is why free play can be particularly valuable after time spent adapting to other people’s demands.

Support From an Adult

Supporting free play does not mean leaving a child unsupervised or accepting unsafe behavior. It means providing:

  • a safe, age-appropriate space;
  • a few accessible materials;
  • uninterrupted time whenever possible;
  • an adult’s presence when needed;
  • clear boundaries that do not control every detail of the play.

Materials should be adapted to the child’s age and the way they explore: small objects are not suitable for children who put them in their mouths, and water play requires direct adult supervision.

An adult might say:

  • “I can see that you’re building a tall tower.”
  • “That part was difficult, so you tried a different way.”
  • “You decide what happens next in the story.”
  • “Would you like me to sit here while you play?”

How Can Families Protect Time for Free Play?

A family does not need a dedicated playroom, a large number of toys, or several free hours.

It may help to provide:

  • a short daily period without screens or organized activities;
  • a smaller number of available toys, rotated from time to time;
  • simple materials such as boxes, fabric, blocks, containers, and paper;
  • time after preschool without a series of questions or new demands;
  • enough time for the child to come up with and begin their own play before an adult offers a ready-made activity.

Boredom is not always a sign that free time is “not working.” Sometimes it is a brief transition between an activity directed by someone else and the child’s own idea. If an adult immediately offers a screen or ready-made entertainment, the child loses the opportunity to discover what they want to do.

An adult does not need to participate in every game. Sometimes it is enough to stay nearby, remain available, and avoid interrupting the process.

↑ Back to contents

Different Forms of Play—Different Ways of Offering Support

 

No single form of play is best in every situation. A child who needs movement may not accept a quiet story with figurines, while a withdrawn child may not want an exciting activity.

Active Play

Running, jumping, dancing, crawling through spaces, ball games, and simple obstacle courses can help a child who is restless or has had to remain still for a long time.

The space should be safe, and the adult should avoid turning the activity into another demand for perfect performance.

Imaginative and Symbolic Play

Dolls, figurines, animals, vehicles, and objects whose purpose the child changes allow stories and roles to develop.

An adult can follow the play, but should not immediately ask:

  • “Are you that figurine?”
  • “Did that happen at preschool?”
  • “Why is the mother in the story angry?”

It is better to let the child decide whether to connect the play with a real event.

Creative and Constructive Play

Drawing, modeling, arranging, building, and making hideouts can provide a clear and predictable flow of activity.

The finished product does not need to be beautiful or complete. Excessive correction and demonstrations of the “right way” can shift attention from the process to the adult’s evaluation.

Shared Play With an Adult

Shared play in which the child chooses the activity and directs its course can strengthen connection with the adult and help the child express feelings and cope with stress more easily. It is especially valuable when such play is a regular part of family life and the adult carefully follows the child’s initiative.

The U.S. Centers for Disease Control and Prevention (CDC) recommends special playtime with young children, during which the child chooses and leads the activity while the adult observes, describes what the child is doing, imitates the child, and listens carefully.

Play With Other Children

Play with peers and siblings provides opportunities for agreement, waiting, disagreement, and rebuilding cooperation.

An adult does not need to resolve every dispute. They should intervene when there is danger, humiliation, persistent exclusion, or when the children cannot stop the conflict themselves.

Play in Nature and Outdoors

Being outdoors provides more space for movement, exploration, and play with fewer predetermined rules. Twigs, leaves, stones, water, soil, and shadows can become materials for building, imagining, experimenting, and playing together.

Outdoor play can encourage physical activity, motor development, curiosity, independence, and connection with nature. One small study of a family nature-activity program for preschool children also indicated a reduction in perceived stress. Although the findings of a single study cannot be applied to every child and every activity, they add to broader knowledge about the importance of play and time outdoors for children’s development and well-being.

Structured and Cooperative Games

Structured play has rules, a sequence, or a specific goal. It is not the same as free play and should not replace it.

Simple games with rules can support:

  • a predictable sequence;
  • taking turns;
  • coping with a small loss;
  • planning;
  • reaching agreements.

Cooperative games have a shared goal. Participants do not try to defeat one another; instead, they solve a task together.

They may be useful when:

  • direct competition quickly leads to arguments;
  • the child finds losing very difficult;
  • siblings frequently compare their achievements;
  • the family needs an activity in which success is shared.

↑ Back to contents

 

Play in the Family Environment: A Different Way of Being Together

 

When a child is upset, a parent naturally tries to help. However, a cycle can easily develop in which:

  1. the child shows tension, resistance, or withdrawal;
  2. the adult increases the questions, explanations, and demands;
  3. the child resists more strongly or closes off;
  4. the adult becomes impatient, worried, or angry;
  5. family tension grows.

Play can interrupt this cycle because it changes the form of contact. Instead of directly requiring the child to explain themselves or calm down, a shared activity appears in which there is less pressure.

Play and calming activities, however, should not be used simply to help a child endure a schedule that continually overwhelms them.

Sometimes the most important form of help is to:

  • reduce the number of obligations;
  • allow more time for getting ready in the morning;
  • provide a pause after preschool;
  • adapt expectations to the child’s age;
  • announce a transition instead of ending an activity abruptly;
  • reduce the number of simultaneous demands;
  • change the way a boundary is set;
  • seek support for the stress carried by the parents themselves.

Play, stories, and simple calming practices can be valuable sources of support, and they work best as part of an everyday routine that gives the child enough rest, predictability, and safety. When a child has been overwhelmed for a longer period, it is important not only to offer ways to calm down, but also to consider what can be adjusted in the child’s schedule, environment, or the expectations placed on them.

Shared play gives a family an opportunity to experience closeness outside obligations and everyday rushing. A parent does not always need to feel especially cheerful or creative—simple play, attentive presence, and genuine interest in what the child is doing can mean a great deal.

The Adult’s Role: Supporting Play Without Taking Over

 

Pause and Observe

Before suggesting an activity, look at what the child is already doing.

Ask yourself:

  • Do they need movement or a quieter activity?
  • Do they want company or to play alone?
  • Are they repeating an action that gives them predictability?
  • Are they asking for help, or only for your presence?

Less Questioning, More Attention

Instead of asking frequent questions, an adult can briefly describe what they notice:

  • “That figurine is hiding.”
  • “You changed the rules.”
  • “It looks important to you that the tower does not fall.”
  • “You want to try one more time.”

Statements like these do not require the child to justify themselves or immediately talk about feelings.

Praise Is Not the Only Way to Encourage a Child

“Well done” is not wrong, but if it is repeated after every move, the child may begin checking what the adult approves of.

Instead of general praise, an adult can notice effort, action, or choice:

  • “You tried three different ways.”
  • “You did not give up when it fell down.”
  • “You waited for her to finish.”
  • “You agreed on where the bridge would go.”

Adults Demonstrate Through Their Own Example

Children accept a strategy more easily when they see it than when they are told to “calm down immediately.”

A parent can pause, speak more slowly, or take a calm, slightly longer exhale and say:

  • “I’m upset. I’m going to slow down for a moment.”
  • “I made a mistake. I’ll try again.”
  • “I don’t like that I lost, but I can continue.”
  • “I need a short break, and then we’ll work it out.”

A calm presence does not mean indifference or permissiveness. It means that the adult tries not to add their own panic, rushing, or threat to the child’s distress.

When a Child Needs Additional Support

Some children begin, join, or sustain play in different ways. They may need:

  • simpler materials;
  • fewer distractions;
  • demonstration instead of a long explanation;
  • a picture of what comes next;
  • more time to respond.

An adult can reduce the number of objects offered, divide an activity into smaller steps, and use what already interests the child. After asking a question or making a suggestion, it is important to wait instead of immediately repeating the request or taking over the play.

Adapting play does not mean turning free play into constant practice. The child still needs time to enjoy and explore without being required to achieve something.

Freedom and Boundaries

Free play does not mean that everything is allowed.

A boundary can be brief and clear:

“I won’t let you hit me. You can squeeze the cushion, push it firmly, or crumple some paper.”

“Markers are for paper. If you want to draw on a large surface, we’ll put paper on the floor.”

“You can be angry. You cannot throw things at your sister.”

A good boundary stops unsafe behavior without humiliating the child or forbidding the feeling.

Do Not Interpret Play as Diagnostic Material

Repeating a particular theme does not automatically mean that it happened to the child. Children use themes from stories, cartoons, conversations, and imagination.

A parent can remain attentive to changes, but should not interrogate the child, suggest answers, or draw clinical conclusions from a single play episode.

↑ Back to contents

Practical Guidance: What to Offer in Different Situations

 

After Preschool or a Demanding Day

What you may notice: Quietness, irritability, crying over something small, an increased need for closeness, or refusal to talk.

What to offer: Water and, if needed, a meal or snack; a short period without questioning or new demands; free play, drawing, blocks, time outdoors, or calm presence.

What to avoid: A series of questions immediately upon arrival, new obligations without a pause, and a demand that the child explain their behavior right away.

When a Child Is Very Restless

What you may notice: Running, jumping, pushing, loud speech, and difficulty staying with one activity.

What to offer: Dancing, carrying cushions, pushing a stable box of an appropriate weight, a simple obstacle course, a ball game, “go–stop,” or time outdoors.

What to avoid: Requiring the child to sit still and talk quietly for a long time immediately, unless this is necessary for safety.

When a Child Withdraws

What you may notice: Less speech, avoiding eye contact, hiding, or refusing a shared activity.

What to offer: A quiet activity in the same room, figurines, drawing, a book, arranging objects, or presence without a demand for conversation.

If the child has difficulty understanding spoken language, offer a choice between two objects or two pictures, and then wait.

What to avoid: Pressuring the child to join, insisting that they say what is wrong, or interpreting withdrawal as disobedience.

After Frustration or Conflict

What you may notice: Anger, throwing objects, blaming, giving up, or a need to “win.”

What to offer: A clear boundary, a brief pause, active play, drawing what was difficult, or a simple cooperative activity after the child has calmed.

What to avoid: A long lecture while the child is highly upset, ridicule, or demanding an immediate apology.

When the Family Is Going Through a Major Change

What you may notice: Repeated questions, an increased need for closeness, fear of separation, a return to behaviors the child had previously outgrown, or changes in the way they play.

What to offer: A predictable routine, brief age-appropriate explanations, play with figurines, books about similar situations, and one-to-one time with a trusted person.

What to avoid: Promises that cannot be kept, hiding important changes until the last moment, and giving more information than the child can understand.

When a Child Does Not Want Shared Play

What you may notice: Refusing suggestions, turning away, or continuing to play independently.

What to offer: Respect for the choice while remaining available: “I’ll be here if you want me to join.”

What to avoid: Taking offense, making closeness conditional, or imposing shared play as proof of affection.

When a Parent Is Exhausted

What you may notice: Impatience, lack of ideas, guilt, or a wish for the play to end as soon as possible.

What to offer: A brief activity the adult can manage: ten minutes of playing with blocks, drawing, reading, or sitting beside the child while the child plays independently.

What to avoid: Promising a long period of play without having the energy to keep the promise, or comparing yourself with other parents.

Five Specific Activities

 

The suggested activities are not equally suitable for every age. The choice should be adapted to the child’s way of playing, understanding, interests, and current willingness to participate. If the child refuses an activity, do not insist.

1. A Short Period of Child-Led Free Play

Suitable for: After preschool, following a period of frequent conflict, or when the relationship has been filled with instructions and corrections.

What it looks like: Set aside ten to fifteen minutes. The child chooses a safe activity and determines how the play unfolds. The adult puts the phone away, observes, and follows.

The adult’s role: To remain present without questioning, correcting, or turning play into a lesson.

What to avoid: Taking over the main role and repeatedly suggesting what the child could do “better.”

2. Slow-Exhalation Play

Suitable for: When the child is mildly upset and willing to join a brief shared activity.

Important: It is best to introduce the game when the child is calm.

What it looks like: You can pretend to:

  • cool hot soup slowly;
  • move a paper boat;
  • gently move a feather;
  • make a long, quiet sound;
  • slowly blow out an imaginary candle.

Breathing in should not be forced. The emphasis is on a calm, slower, and slightly longer exhale.

If the child becomes dizzy, feels uncomfortable, or wants to stop, end the activity immediately.

The adult’s role: To demonstrate first and invite participation rather than ordering the child to breathe.

What to avoid: Insisting, repeating too quickly, or presenting the activity as a punishment for anger.

3. The “Go–Stop” Game

Suitable for: When the child needs movement and benefits from a clear, brief sequence.

What it looks like: The child moves to music, clapping, or an agreed word. At the signal “stop,” the child freezes like a statue. The roles can then be reversed.

Ways of moving can include:

  • like a cat;
  • like a robot;
  • with very large steps;
  • very slowly;
  • backward, if the space is safe.

The adult’s role: To keep the game brief and cheerful and accept that stopping may not be perfect at first.

What to avoid: Eliminating someone from the game, making fun of mistakes, or turning the activity into a test of obedience.

4. A Story With Figurines

Suitable for: When the child repeatedly asks questions about a change, finds it difficult to talk about an experience, or is preparing for a new situation.

What it looks like: Offer a few figurines and a simple opening:

“This little animal is going to a new place for the first time.”

or:

“This family moved house today.”

Then allow the child to continue, change the story, or reject the suggested theme.

The adult’s role: To follow the story and answer questions without imposing an outcome.

What to avoid: Questioning, linking every role to a real person, or using play to extract a confession.

5. A Shared-Goal Game

Suitable for: Older preschool children, especially when competition easily leads to arguments or giving up.

What it looks like: A child and an adult, or two children, work together to:

  • finish a puzzle;
  • make a shelter for figurines;
  • build a bridge;
  • carry soft objects to a “safe place”;
  • make a track for a ball;
  • arrange blocks according to a shared plan.

No single participant wins. Success is shared.

The adult’s role: To encourage agreement, accept the child’s ideas, and notice cooperation.

What to avoid: Complex rules, time pressure, and covertly controlling every move.

↑ Back to contents

How Play Restores Balance

 

Play can help a child gradually reduce physical and emotional tension, restore balance, and feel safer. Some children benefit first from movement, rhythm, and repetition, while others prefer quieter activities such as drawing, arranging objects, or playing with sand, water, or figurines.

Reducing stress does not mean that the child must immediately become quiet and still. What matters more is that, through play that suits them, they gain space to express themselves, experience more choice, and gradually recover from tension, with the presence of a trusted person when needed.

When Play Is Not Enough

Play can be an important source of support, but it is not the answer to every difficulty.

Consider consulting a pediatrician, child psychiatrist, psychologist, psychotherapist, or another appropriate professional when:

  • changes last for several weeks;
  • difficulties become increasingly pronounced;
  • the child can no longer participate in usual activities;
  • fear, sadness, anger, or withdrawal seriously disrupt family life;
  • persistent difficulties with sleep, eating, or separation are present;
  • the child loses previously acquired skills;
  • there is concern about violence, neglect, abuse, or another threatening experience;
  • the parent feels unable to respond to the situation safely and calmly.

After a traumatic event or the disclosure or discovery of abuse, a child should not be encouraged to provide details through play or repeated questioning. Listen calmly to what the child chooses to say, do not suggest answers, ensure safety, and seek appropriate professional help as soon as possible.

If a child’s behavior poses an immediate danger to the child or to others, seek urgent professional help immediately.

Seeking professional help does not mean that the parent has failed or that play was useless. It means that the child and family need a broader form of support.

Key Messages

  • Children often show stress through behavior and play before they can explain it in words.
  • Play can reduce pressure, restore a sense of choice, and help a child regain a sense of safety.
  • Child-led free play has particular value and should not be replaced solely by organized activities.
  • A brief period of boredom sometimes comes before the child’s own idea for play.
  • Giving a child choices does not mean handing over every decision.
  • Children differ: some benefit from movement, others from a quieter activity, and some need more time or simpler materials.
  • The way an adult participates is often more important than the particular game chosen.
  • Structured and cooperative games can support agreement and turn-taking, but they do not replace free play.
  • Play can help a child gradually reduce physical and emotional tension; some children prefer movement, while others benefit from quieter activities.
  • Sometimes what is needed is not a new technique, but fewer demands and a slower family pace.
  • Play is an important source of support, but it is not a substitute for professional help when difficulties are prolonged, severe, or threatening.

About the Project

This page is one of the digital educational resources developed within the project “The Role and Importance of Play in Reducing Stress in the Family Environment,” implemented by the Centre for Applied Psychology with funding from the City of Kragujevac awarded through a public call for proposals.

The project aims to raise families’ awareness of the role and importance of play in reducing stress and strengthening emotional connection in the family environment, and to educate parents, guardians, and other family members about practical ways of supporting children up to the age of seven through play.

Publishing educational content on the Center’s digital platforms ensures its long-term availability to parents, families, professionals, and other interested users after the project activities have ended.

This content is informational and educational and does not constitute an individual psychological assessment, diagnosis, counseling, or psychotherapeutic treatment.

↑ Back to contents

 

Литература / References

Bailey, M. L. (2011). Parenting your stressed child: 10 mindfulness-based stress reduction practices to help your child manage stress and build essential life skills. New Harbinger Publications.

Centers for Disease Control and Prevention. (2024, August 8). Tips for special playtime. https://www.cdc.gov/parenting-toddlers/communication/special-playtime.html

Gilgoff, R., & Bhushan, D. (2024, May 17). Why kids act out: Tips to help your child cope with stress. HealthyChildren.org. https://www.healthychildren.org/English/healthy-living/emotional-wellness/Building-Resilience/Pages/why-kids-act-out-tips-to-help-your-child-cope-with-stress.aspx

Greenland, S. K. (2010). The mindful child: How to help your kid manage stress and become happier, kinder, and more compassionate. Atria Books.

Gunnar, M. R., & Loman, M. M. (2010). Early experience and stress regulation in human development. In D. P. Keating (Ed.), Nature and nurture in early child development (pp. 97–113). Cambridge University Press. https://doi.org/10.1017/CBO9780511975394.005

Lee, R. L. T., Lane, S., Brown, G., Leung, C., Kwok, S. W. H., & Chan, S. W. C. (2020). Systematic review of the impact of unstructured play interventions to improve young children’s physical, social, and emotional wellbeing. Nursing & Health Sciences, 22(2), 184–196. https://doi.org/10.1111/nhs.12732

National Institute of Mental Health. (2024). Children and mental health: Is this just a stage? https://www.nimh.nih.gov/health/publications/children-and-mental-health

Newman, S. (2008). Small steps forward: Using games and activities to help your pre-school child with special needs (2nd ed.). Jessica Kingsley Publishers.

Richey, M. A., & Forgan, J. W. (2017). Stressed out!: Solutions to help your child manage and overcome stress. Prufrock Press.

Schneider, M., Falkenberg, I., & Berger, P. (2022). Parent-child play and the emergence of externalizing and internalizing behavior problems in childhood: A systematic review. Frontiers in Psychology, 13, Article 822394. https://doi.org/10.3389/fpsyg.2022.822394

Sobko, T., Liang, S., Cheng, W. H. G., & Tun, H. M. (2020). Impact of outdoor nature-related activities on gut microbiota, fecal serotonin, and perceived stress in preschool children: The Play&Grow randomized controlled trial. Scientific Reports, 10, Article 21993. https://doi.org/10.1038/s41598-020-78642-2

Stixrud, W., & Johnson, N. (2018). The thriving child: The science behind reducing stress and nurturing independence. Penguin Life.

Stone, J., & Schaefer, C. E. (Eds.). (2020). Game play: Therapeutic use of games with children and adolescents (3rd ed.). Wiley.

Stover, C. S., Hahn, H., Maciejewski, K. R., Epstein, C., & Marans, S. (2022). The child and family traumatic stress intervention: Factors associated with symptom reduction for children receiving treatment. Child Abuse & Neglect, 134, Article 105886. https://doi.org/10.1016/j.chiabu.2022.105886

UNICEF. (n.d.). What is stress? UNICEF Parenting. https://www.unicef.org/parenting/mental-health/what-is-stress

Yeager, M., & Yeager, D. (2016). Let’s think about feelings: Tools for child-friendly cognitive behavioral therapy. Golden Path Games.

Yogman, M., Garner, A., Hutchinson, J., Hirsh-Pasek, K., Golinkoff, R. M., Committee on Psychosocial Aspects of Child and Family Health, & Council on Communications and Media. (2018). The power of play: A pediatric role in enhancing development in young children. Pediatrics, 142(3), Article e20182058. https://doi.org/10.1542/peds.2018-2058

Центар за примењену психологију. (n.d.). Игра као алат за смањење стреса код деце и родитеља. https://cppsi.org.rs/igra-i-stres/

↑ Назад на почетак
|
↑ Back to contents